По строгом опису она представља вид државног уређења у коме је Бог (библијски) Врховни Владар и Судија, дакле Бог непосредно управља државом преко свог посредника (слуге, пророка или гласника). Касније теократија задобива монархо-теократски облик у коме постоји народни врховни вођа који је саветован од стране Бога или Божијег посредника.
У новијој ери јавља се слободнији облик теократије. То је државно уређење у којем не постоји подела на духовну и световну власт, односно у којој се сва власт заснива на строгом тумачењу одређене верске доктрине, односно припадности одређеној верској организацији која је стопљена с државом. Ту је верско устројство додато устројству власти или је оно надмоћно над њом. Дакле одеђенe верскe установе (нпр. црква, калифат, рабинат...) су и државна власт. Чест назив за овакву теократију је еклезиократија, ми ћемо је звати црквена теократија. Врховни вођа је у овим случајевима и верски вођа или су они блиско повезани. Теократске власти примењују теономију (од грчке речи теос [θεός] - Бог, номос [νόμος]- закон).
У србским државама теократија (еклезиократија) је постојала у више наврата нпр. за време цара Душана, Шћепана Малог, Његоша... Државе које данас имају елементе овог вида теократије су: Иран, Израел, Саудијска Арабија, Ватикан... Дакле може се закључити да је црквена теократија владавина Бога у толикој мери у колико је одеђена вера (религија), која је примењује, у складу са библијским законима тј. Богом. Значи права теократија и теономија су тежња дословног поштовања Божијих закона из Мојсијевог петокњужја у Библији, које је Исус потврдио у Новом Завету. Не могу нпр. неки пагани на челу са врачом да тврде да живе у теократији када немају никакве везе са Богом и Библијом. Ту је дакле суштинска разлика између еклезиократија и теократије.
Мора се напоменути да се у једној држави не може спроводити теономија, бар не потпуна, ако не постоји теократија и обратно. Просто речено не могу се Божији закони дословно спроводити у држави у којој не постоји теократско уређење и верујући народ. Не може се у секуларном друштву спровести теономија. Честа препрека (код хришћана) у спровођењу теократије настаје услед погрешног веровању да је Исус укино законе из Мојсијевог петокњижје (Торе), али притом не размишљају како поједини и даље важе? Како се то одабира шта важи за хришћане а шта не?
Сигурно је монархија ближа теократији него демократија или друга државна уређења али је грешка у мишљењу да монархија непосредно значи и теократија али би теократија требала да буде монархија на челу са Богом и Његовим помазаником на земљи.
Како је атеизам запосео науку настало је мишљење да је теократија у савременом свету немогућа, недостижна и једоставно непотребна. Наравно истина је сасвим другачија, теократија не да је достижна него је преко потребна данашњем човечанству, питање је само да ли је ми желимо!? Теократија је најједноставнији и најправичнији облик владавине који човек може да примени. Закони у теократији служе по принципу «Сваком по делима својим.». Јасно се зна шта је добро а шта лоше, шта се сме а шта не сме и које су казне ако се ради нешто лоше и недеозвољено, не постоје преговарања и нагађања. Сваки частан и обичајан (моралан) човек нема зашто да се плаши спровођења теократских закона, овај облик владавине управо и има за циљ очување и ширење праведности, поштења и доброте.
За Србски теократски покрет: Слободан Недељић
Нема коментара:
Постави коментар