Библијска прича : Саулова дрскост

Извор: Isra-News

„Bezumno si postupio! Da si održao zapovest koju ti je dao Jahve, tvoj Bog, Jahve bi učvrstio tvoje kraljevstvo nad Izraelom doveka. A sada se tvoje kraljevstvo neće trajno održati. Jahve je potražio sebi čoveka po svom srcu i odredio ga za vladara nad svojim narodom, jer se ti nisi držao onoga što ti je Jahve zapovedio.“ (1. Samuilova 13:13,14)

Saul je nakon sabora u Galgalu raspustio vojsku koja se na njegov poziv okupila da porazi Amonce, zadržavši samo dve hiljade ljudi da budu pod njegovim zapovedništvom u Mihmasu, a jedna hiljada da prati njegovog sina Jonatana u Gavaji. I to je bila ozbiljna greška. Njegova vojska bila je ispunjena nadom i hrabrošću nakon nedavne pobede i da je odmah pošao protiv ostalih Izraelovih neprijatelja, mogao im je zadati odlučan udarac za oslobođenje naroda.

U međuvremenu njihovi ratoborni susedi, Filistejci, bili su aktivni. Nakon poraza kod Even Ezera oni su i dalje zadržali u svom posedu neke brdske položaje u izraelskoj zemlji, a sada su se utvrdili u samom središtu zemlje. Filistejci su imali veliku prednost nad Izraelcima u sredstvima, oružju i opremi. Tokom svoje duge tlačiteljske vladavine oni su nastojali ojačati svoju moć tako što su Izraelcima zabranili da se bave kovačkim zanatom, da ne bi proizvodili oružje za rat. Nakon sporazuma o miru Izraelci su još uvek išli u filistejske kasarne kad su trebali takvu vrstu usluge. Izrael je u velikoj meri zanemario opremiti se raznim oružjem zbog ljubavi prema lagodnosti i duha podčinjenosti koja je bila posledica duge potlačenosti. U ratu su se koristile strele i praćke, a Izraelci su ih mogli nabaviti, ali među njima nije bilo nikoga, osim Saula i njegovog sina Jonatana, koji je imao mač ili koplje.

Oni nisu pokušali pokoriti Filistejce sve do druge godine Saulove vladavine. Prvi udarac je naneo Jonatan, kraljev sin. On je napao i pobedio vojsku u Gavaji. Filistejci, ozlojeđeni ovim porazom, spremili su se za brz napad na Izrael. Saul je onda objavio rat trubljenjem u trube širom zemlje, pozivajući sve vojnike, uključujući i plemena preko Jordana, da se okupe u Galgalu. Svi su poslušali ovaj poziv.

Filistejci su okupili ogromnu vojsku kod Mihmasa, “tri hiljade bojnih kola, šest hiljada konja, a mnoštvo naroda kao peska morskoga”. Kad je vest doprla do Saula i njegove vojske u Galgalu, narod se uplašio pri pomisli na moćnu vojsku s kojom će se morati suočiti u bici. Oni nisu bili spremni suočiti se s neprijateljem, i mnogi su bili tako prestrašeni da se nisu usudili izaći u boj. Neki su prešli Jordan, dok su se drugi sakrili u pećine, jame u kamenjaru kojih je bilo u obilju u okolini. Kako se bližilo vreme za sukob, broj begunaca je brzo rastao, a oni koji se nisu povukli iz bojnih redova bili su ispunjeni zlim slutnjama i strahom.

Kad je Saul prvi put bio pomazan za kralja, on je od Samuila primio izričitu naredbu o ponašanju u ovakvim trenucima. “Zatim ćeš sići preda mnom u Galgal,” rekao je prorok, “i ja ću sići k tebi da prinesemo žrtve paljenice i žrtve zahvalnice. Sedam dana čekaj dok ne dođem k tebi i poučim te šta ćeš činiti.” (1 Sam 10:8)

Saul je čekao danima, ali bez odlučnog napora da ohrabri narod i nadahne ih poverenjem u Boga. Pre isteka vremena koje je prorok odredio on je postao nestrpljiv zbog odlaganja i dopustio da ga obeshrabre teške okolnosti koje su ga okruživale. Umesto da verno nastoji pripremiti narod za službu koju je Samuilo dolazio obaviti, on je popustio neveri i zlim slutnjama. Delo traženja Boga žrtvom bilo je najsvečanije i najvažnije delo. Bog je zahtevao da njegov narod ispituje svoja srca i pokaje se za svoje grehe, da se može prineti žrtva koja će pred Njim biti prihvaćena te da njegovi blagoslovi mogu pratiti njihove napore u pobedi nad neprijateljem. Ali Saul se uznemirio, a narod umesto da veruje Bogu za pomoć, gledao je na kralja kojeg je izabrao da ga vodi i usmerava.

Ipak, Gospod se još uvek brinuo za njih i nije ih prepustio nesrećama koje bi došle na njih da im je slaba telesna ruka postala njihova jedina uzdanica. On ih je dovodio u težak položaj da bi se mogli uveriti u ludost zavisnosti o čoveku te da bi se okrenuli Njemu za pomoć. Došlo je vreme za proveru Saula. On je sada trebao pokazati hoće li se oslanjati na Boga i strpljivo čekati u skladu s njegovom zapovesti, i tako se pokazati kao onaj kome Bog može verovati u teškim okolnostima kao vladaru njegovog naroda, ili će biti kolebljiv i nedostojan svete odgovornosti koja mu je dodeljena. Hoće li kralj koga je Izrael izabrao slušati Vladara svih kraljeva? Hoće li usmeriti pažnju svojih strašljivih vojnika na Onoga u kome je večna snaga i izbavljenje?

Sa sve većim nestrpljenjem on je čekao dolazak Samuila, a pometnju, nervozu i bežanje svoje vojske pripisao njegovoj odsutnosti. Došlo je i određeno vreme, ali Božji čovek se nije odmah pojavio. Božije proviđenje je zadržalo svog slugu. Međutim, Saulov nemiran, neobuzdan duh više se nije mogao obuzdati. Smatrajući da se nešto mora učiniti da smiri strah naroda on je odlučio sazvati narod na bogosluženje i žrtvom zatražiti božansku pomoć. Bog je zapovedio da pred Njim mogu prinositi žrtve samo oni koji su posvećeni za službu. Ali Saul je zapovedio: “Donesite mi žrtvu paljenicu”, i opremljen oklopom i ratnom opremom, on je pristupio žrtveniku i prineo žrtvu Bogu.

“I upravo je završavao žrtvu paljenicu, kad eto Samuila, i Saul mu izađe u susret da ga pozdravi.” Samuilo je odmah video da je Saul radio nasuprot izričitim zapovestima koje su mu bile date. Gospod je preko svog proroka objavio da će otkriti šta Izrael treba činiti u ovoj krizi. Da je Saul ispunio uslove na kojima se temeljila obećana božanska pomoć, Gospod bi čudesno izbavio Izrael, s nekoliko onih koji su ostali verni kralju. Ali Saul je bio toliko zadovoljan samim sobom i svojim delom da je izašao u susret proroku kao onaj koga je trebalo pohvaliti, a ne ukoriti.

Samuilov izgled je odavao zabrinutost i nespokojstvo, a na njegovo pitanje: “Šta si učinio?” Saul je ponudio izgovor za svoj drzak čin. On je rekao: “Kad sam video da se narod razilazi od mene, a ti da ne dolaziš do određenoga dana, a Filistejci se skupili u Mihmasu, pomislio sam: sad će udariti Filistejci na me u Galgalu, a ja neću stići molitvom ublažiti Jahvu! Zato se odvažih i prinesoh žrtvu paljenicu.”

“Samuilo tada reče Saulu: Bezumno si postupio! Da si održao zapovest koju ti je dao Jahve, tvoj Bog, Jahve bi učvrstio tvoje kraljevstvo nad Izraelom doveka. A sada se tvoje kraljevstvo neće trajno održati: Jahve je potražio sebi čoveka po svom srcu i odredio ga za vladara nad svojim narodom’… Na to Samuilo ustade i ode iz Galgala svojim putem.”

Izrael je morao prestati biti Božji narod ili su se morala očuvati načela na kojima je bila utemeljena monarhija, a božanska je sila morala upravljati narodom. Ako je Izrael u potpunosti pripadao Gospodu, ako se volja ljudi pokorava Božjoj volji, On će i dalje biti Izraelov Vladar. Sve dok su se kralj i narod ponašali kao podređeni Bogu, dotad je On mogao biti njihova obrana. U Izraelu nije mogla napredovati monarhija koja nije u svim poslovima priznavala Božji vrhovni autoritet.

Da je Saul pokazao poštovanje prema Božjim zahtevima, u vreme kušnje, Bog bi kroz njega ostvario svoju volju. Njegov propust je pokazao da je nesposoban da bude Božji zastupnik pred narodom. On je zaveo Izrael. Njegova je volja, a ne Božja volja, bila ona koja je vladala. Da je Saul bio veran, njegovo bi kraljevstvo bilo utvrđeno zauvek, ali budući da je učinio propust, neko drugi je morao ostvariti Božji cilj. Vladavina nad Izraelom morala je biti poverena onome koji će vladati narodom u skladu s voljom Neba.

Mi ne znamo koji veliki interesi mogu biti u pitanju u Božjim iskušenjima. Nema sigurnosti osim u strogoj poslušnosti Božjoj Reči. Sva njegova obećanja su izrečena uz uslov vernosti, poslušnosti, a propuštanjem da se pokorimo njegovim zapovestima mi sprečavamo ispunjenje bogatih blagoslova Pisma. Mi ne smemo slediti porive niti se oslanjati na ljudski razum, mi trebamo gledati na otkrivenu Božju volju i hoditi u skladu s njegovim jasnim zapovestima, bez obzira na okolnosti koje nas okružuju. Bog će se pobrinuti za posledice. Vernošću njegovoj Reči mi u vreme kušnji možemo pokazati pred anđelima i ljudima da nam Gospod može verovati u teškim okolnostima da vršimo njegovu volju, slavimo njegovo ime i blagoslovimo njegov narod.

Saul je bio u Božjoj nemilosti, a ipak nije bio voljan poniziti svoje srce u pokajanju. On je nedostatak stvarne pobožnosti pokušao nadoknaditi svojom revnošću u verskim obredima. Saul je znao za Izraelov poraz kad su Ofnija i Fines doneli Božji Kovčeg u logor. A ipak, znajući sve ovo, on je odlučio poslati po sveti Kovčeg i sveštenike koji su ga pratili, da bi na ovaj način mogao narod nadahnuti poverenjem. On se nadao da će okupiti svoju raspršenu vojsku i započeti boj s Filistejcima. Želeo se rešiti Samuilove prisutnosti i potpore i tako se osloboditi prorokove nepoželjne kritike i ukora.

Saul je primio dar Duha Svetoga da prosvetli njegovo razumevanje i omekša njegovo srce. On je od Božjeg proroka primio verne instrukcije i ukore. A kako je velika bila njegova pokvarenost! Istorija prvog izraelskog kralja prikazuje žalostan primer sile ranih pogrešnih navika. Saul nije u svojoj mladosti ljubio i bojao se Boga, i takav je neobuzdan duh, neobučen na vreme pokornosti, uvek bio spreman na pobunu protiv božanskog autoriteta. Oni koji u svojoj mladosti neguju sveti obzir prema Božjoj volji i koji verno vrše dužnosti svog položaja, biće spremni za uzvišeniju službu u budućem životu. Međutim, ljudi ne mogu godinama zloupotrebljavati sile koje im je Bog dao, a onda, kad se odluče promeniti, imati ove sile sveže i spremne za sasvim suprotan način života.

Saulovi napori da pokrene narod pokazali su se beskorisnim. Uvidevši da je njegova vojska smanjena na šest stotina ljudi, on je otišao iz Galgala i povukao se u tvrđavu u Gavaji, koja je nedavno bila oduzeta Filistejcima. Ovo se utvrđenje nalazilo na južnoj strani duboke, stenovite doline, ili klanca, nekoliko kilometara severno od Jerusalima. Na severnoj strani iste doline, kod Mihmasa, ulogorila se filistejska vojska, dok su neke grupe vojnika išle u raznim pravcima da pljačkaju zemlju.

Bog je dopustio da dođe do krize kako bi mogao ukoriti Saulovu pokvarenost i poučiti svoj narod pouci poniznosti i vere. Zbog Saulovog greha prilikom drskog prinošenja žrtve, Gospod mu nije želeo dati čast pobede nad Filistejcima. Jonatan, kraljev sin, čovek koji se bojao Boga, izabran je kao oruđe za izbavljenje Izraela. Pokrenut božanskom silom, on je predložio svom štitonoši da tajno napadnu neprijateljski logor. “Možda će Jahve učiniti nešto za nas,” rekao je, “jer ništa ne sprečava Jahvu da udeli pobedu, bilo mnogo ljudi ili malo.”

Štitonoša, koji je takođe bio čovek vere i molitve, podržao je ovu nameru i oni su se zajedno tajno povukli iz logora da se neko ne usprotivi njihovoj nameri. S revnom molitvom Vođi svojih otaca oni su se složili oko znaka koji će odrediti kako da nastave pohod. Kad su prolazili klancem koji je delio dve vojske, oni su tiho hodili putem, pod senom litice, pod delomičnom zaštitom izbočina i grebena. Prilazeći filistejskom utvrđenju oni su izašli na vidik svojih neprijatelja koji su rugajući se rekli: “Gle, Jevreji su počeli izlaziti iz rupa u koje su se sakrili”, a onda ih i izazvali: “Uspnite se k nama, da vas nešto naučimo”, misleći kako će kazniti dvojicu Izraelaca za njihovu smelost. Ovaj je izazov bio znak koji su se Jonatan i njegov drug dogovorili da prihvate kao dokaz da će Bog voditi njihov poduhvat. Uklonivši se s vida Filistejcima, birajući tajan i težak put, vojnici su se počeli penjati do vrha litice koji se smatrao nepristupačnim te nije bio dobro čuvan. Tako su se probili u neprijateljski logor i pobili stražare koji savladani strahom i iznenađenjem nisu pružili otpor.

Nebeski anđeli su štitili Jonatana i njegovog pratioca, anđeli su se borili s njima, tako da su Filistejci padali pred njima. Zemlja se tresla kao da se približavalo veliko mnoštvo s konjanicima i kolima. Jonatan je prepoznao znakove božanske pomoći i čak su i Filistejci znali da je Gospod radio na izbavljenju Izraela. Vojsku je obuzeo veliki strah, i u polju i garnizonu. U pometnji oni su svoje vlastite vojnike smatrali neprijateljima te su se Filistejci počeli međusobno ubijati.

Uskoro se i u izraelskom logoru čula ratna vika. Kraljevi stražari su izvestili da je među Filistejcima zavladala velika pometnja i da se njihov broj smanjuje. Međutim, nije se znalo da je neki deo izraelske vojske napustio logor. Nakon istrage se saznalo da niko nije bio odsutan osim Jonatana i njegovog štitonoše. Kad je Saul video da su Filistejci poraženi, Saul je poveo svoju vojsku da se pridruže napadu. Izraelci koji su prebegli neprijatelju sada su se okrenuli protiv njih, a velik broj je izašao iz svojih skrivališta, i dok su Filistejci bežali, razbijeni, Saulova je vojska sejala pustoš među beguncima.

Odlučan da na najbolji način iskoristi prednost, kralj je brzopleto zapovedio svojoj vojsci da ne uzima hranu celi dan, pooštrivši zapovest svečanom kletvom: “Proklet bio čovek koji okusi hrane pre večeri, pre nego se osvetim svojim neprijateljima!” Pobeda je već bila izvojevana, bez Saulovog znanja i saradnje, ali on se nadao da će se istaknuti potpunim uništenjem poražene vojske. Sebična ambicija je podstakla zapovest o uzdržavanju od hrane i otkrila da je kralj bio ravnodušan prema potrebama naroda kad su one bile u sukobu s njegovom željom za samouzvišenjem. Potvrda njegove zabrane svečanom kletvom razotkrila je Saula kao brzopletog i bezbožnog. Same reči kletve pružile su dokaz da je Saul revnovao za sebe, a ne za slavu Božju. On je objavio da njegov cilj nije da “se osveti Gospodnjim neprijateljima,” “nego da se osvetim svojim neprijateljima”.

Zabrana je navela narod da krši Božju zapovest. Oni su bili zauzeti borbom celi dan i bili iscrpljeni potrebom za hranom. I čim je vreme ograničenja isteklo, oni su se bacili na plen i jeli meso s krvlju, kršeći time zakon koji je zabranjivao jedenje krvi.

Jonatan, koji nije čuo kraljevu zapovest, tokom bitke nenamerno se ogrešio jedući malo meda dok je prolazio kroz šumu. Saul je to saznao uveče. Objavio je da kršenje njegove zapovesti treba kazniti smrću, i premda Jonatan nije namerno pogrešio, premda je Bog čudesno sačuvao njegov život i preko njega doneo izbavljenje, kralj je objavio da se kazna mora izvršiti. Pošteda života svog sina značila bi da je Saul pogrešio kad je izrekao tako brzopletu kletvu. To bi ponizilo njegov ponos. “Neka mi Bog učini tako i neka me još teže kazni ako ne umreš, Jonatane!” glasila je strašna presuda.

Saul nije mogao sebi pripisati čast pobede, ali se nadao da će biti poštovan zbog svoje revnosti u održavanju svetosti svoje zakletve. Žrtvovanjem svog sina on je želeo u umove svojih podanika utisnuti činjenicu da se kraljevski autoritet mora očuvati. Saul je u Galgalu, ne tako davno, preuzeo službu sveštenika protivno Božjoj zapovesti. Kad ga je Samuilo ukorio, on se tvrdoglavo opravdavao. Sada, kad neko nije poslušao njegovu zapovest, premda je zapovest bila nerazumna i prekršena zbog neznanja, kralj i otac je svog sina osudio na smrt.

Narod je odbio dopustiti izvršenje kazne. Suprotstavljajući se kraljevom besu oni su izjavili: “Zar da umre Jonatan, koji je izvojevao ovu veliku pobedu u Izraelu? Ne sme to biti! Tako živ bio Jahve, nijedna vlas neće pasti s njegove glave na zemlju, jer je on s Bogom izvršio ovo delo danas!” Ponosni monarh nije se usudio zanemariti ovu jednoglasnu presudu, i Jonatanov život je bio sačuvan.

Saul nije mogao a da ne oseti kako i narod i Gospod više cene njegovog sina. Jonatanovo izbavljenje je bio oštar ukor kraljevoj brzopletosti. On je predosećao da će se njegove kletve vratiti na njegovu glavu. On više nije nastavio rat s Filistejcima, već se vratio kući, neraspoložen i nezadovoljan.

Oni koji su najspremniji da se izgovore i opravdaju sebe u grehu često su najoštriji u presuđivanju i osudi drugih. Mnogi, poput Saula, navlače na sebe Božje nezadovoljstvo, ali odbacuju savet i preziru ukor. Čak kad su uvereni da Gospod nije s njima, oni odbijaju u sebi videti uzrok svojih teškoća. Oni neguju ponosan, hvalisav duh, dok se prepuštaju surovom osuđivanju ili oštrom ukoravanju drugih koji su bolji od njih. Dobro bi bilo da takve samozvane sudije razmišljaju o sledećim Isusovim rečima: “Jer kako budete sudili, onako će vam se suditi; kako budete merili, onako će se i vama meriti.” (Mt 7:2)

Često se oni koji se nastoje uzvisiti nađu u položaju koji otkrije njihov istinski karakter. Tako je bilo u Saulovom slučaju. Njegovo vlastito ponašanje uverilo je narod da je njemu bila draža kraljevska čast i autoritet nego pravda, milost i dobrota. Tako je narod uvideo svoju zabludu kad su odbacili vladavinu koju im je Bog dao. Oni su zamenili pobožnog proroka, čije su molitve donosile blagoslove, za kralja koji je u svojoj slepoj revnosti molio za prokletstvo nad njima.

Da izraelski narod nije posredovao da spasi Jonatanov život, njihov izbavitelj bi poginuo prema kraljevoj zapovesti. S kakvim je zlim slutnjama narod morao kasnije slediti Saulovo vođstvo! Kako je gorka bila pomisao da su ga oni svojim odlukama doveli na presto! Gospod dugo trpi ljudsku tvrdoglavost, i On svima daruje mogućnost da uvide i odbace svoje grehe, ali dok On naizgled unapređuje one koji zanemaruju Njegovu volju i preziru Njegove opomene, On će u svoje vreme sigurno razotkriti njihovu ludost.

(Ova priča zasniva se na 1. Samuelovoj 13 i 14)